Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 – Sremska Mitrovica, 28. februar 1947) bio je srpski književnik, pesnik, diplomata i politički osuđenik. Njegova dela obuhvataju romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političke brošure i pripovetke. Iako je pisao u različitim književnim formama, najpoznatiji je po romanu Gluvne čini. Ilić je rođen u Beču u porodici srpskog porekla. Njegov prvi članak objavljen je 1909. u časopisu „Brankovo kolo“. Godine 1912. njegova dramska jednočinka Sa svojima izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Godine 1913. upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je morao da prekine studije kada je počeo Prvi svetski rat. Tada se Ilić kao dobrovoljac pridružio Drugom pešadijskom puku srpske vojske. Sa vojskom se povukao preko Albanije i bio evakuisan u Francusku. Tamo je 1917. godine upisao studije književnosti na Sorboni u Parizu, diplomiravši 1920. godine. Po povratku u Beograd, postao je redovan saradnik književnog časopisa „Misao“, gde je objavljivao pesme, pripovetke i drame. Njegova drama Kajanje izvedena je u Narodnom pozorištu 1924. godine. Drama je imala uspeha među publikom, a pozitivnu ocenu dao joj je i Miloš Crnjanski. Sledeće godine postavljen je za atašea za štampu pri Ambasadi Kraljevine SHS u Beču. Godine 1930. izdao je svoj najpoznatiji roman Gluvne čini, zbirku eseja Binski preobražaji, odlomak iz epa Bog Taj-ta-to i brošure Za međubalkansku zajednicu i Panevropa (objavljene pod pseudonimom Danubiensis). Tridesete godine prošlog veka bile su najplodniji period Ilićevog stvaralaštva. Tokom Drugog svetskog rata, Ilić je boravio u okupiranom Beogradu. Iako je bio politički neaktivan, nakon dolaska komunista na vlast, 1946. godine uhapšen je i optužen zajedno sa grupom predratnih političara i novinara. Suđenje se završilo 8. januara 1947. godine, kada je osuđen na kaznom lišavanja slobode sa prinudnim radom. Umro je 28. februara 1947. godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici pod nejasnim okolnostima. Dela Romani 1930: Gluvne čini 1934: Ciganski testament Drame 1912: Sa svojima 1922: Kajanje (u časopisu Misao) 1931: Večiti mladoženja (dramska adaptacija romana Jakova Ignjatovića) 1936: Kabaret kod Dve hemisfere Poezija 1930: Bog Taj-ta-to 1931: Gresi Zlatoustog Eseji 1930: Binski preobražaji Pripovetke 1923: Sajuz-broj 1938: Karazemansko Putopisi 1924: Prag